Faca je on, brine da 600 djece ima bar jedan obrok dnevno

AFRIKA, 6. dan… kako sam stigla ovamo i zašto baš tu…Rekoh sebi kad djeca odu iz gnijezda ..vrijeme je za mene ..i je ..da radim samo za sebe ….za svoje želje…..Poslala molbu u 3 misije…pristali svi…ja izabrala ovu…po nekom osjećaju…..Sjećam se dobro prvog tel.razgovora s fra Ivicom…kad me pitao šta ti radiš…Ja: Pišem minute ženske mudrosti.On.: Šta ti je ..pa znaš da to ne postoji….Ja; Kako ne postoji kad sam napisala./smijeh/…Da skratim…došla ja…prvo moje grintanje…on meni “ne pametuj”…drugo…drugog više nije bilo…Faca mi je on…Hej čovjek gradi ..vodi škole…brine se da 600 djece ima bar jedan obrok dnevno….oblači….moli i voli…pa kako da se ne nakloniš nad tim…do poda…baš ono ničice…Ne voli pričati o sebi….ne voli se fotkat….ne voli lijenčine…voli rad i disciplinu..voli šalu…nekog jednostavnijeg i skromnijeg nisam upoznala…a tako velikog…….da drag mi je….drag mi je njegov način…drag mi njegov stav….ima i onaj dio dječačkog u sebi …pomalo mangupskog…jer kako drugačije ovo sve preživit….a mene …mene pomalo zadirkuje…kao:” što piskaraš…daj baci to.. ako pišeš zašto ti olovka nije iza uha? “.a prvi mi je kavu nabavio…da baš to mogu raditi…e fra Ivice….drago mi je što nemaš fejs…jer bi i zbog ovog dobila po glavi…da šta pišem o tebi…a o kome bi? Učitelju moj….tvoja ovčica…

MOGLO BI VAM SE SVIDJETI VIŠE OD AUTORA