Te godine se pokazalo koliko je bija dobar sistem u kojem smo odrasli. Dražen i Stojko zbog obaveza u NBA klubovima nisu bili s reprezentacijon, par starijih je promijenjeno a ušli su Savić, Sretenović, Đordjevic, Komazec i Perasović. Igralo se u Rimu di je sve bilo predvidjeno da domaćin napravi feštu. Moš mislit. Ponovo dominacija a petorka Jugoplastike izvlaci najveći teret. Da je samo nas poslalo na prvenstvo uvjerem san da bi isto bilo. Jednostavno smo toliko dobro znali jedan drugoga u dušu da nan nisu mogli ništa. Igrali smo se s protivnicima ma kako da se zvali. Naravno da mi nije ni na kraj pameti omalovažit ostatak ekipe nego samo pokušavan reć koliko je ona Jugoplastika bila jaka. Ja san polako sazrijeva u jednog od vođa ekipe a kako san igra u Rimu tada bilo mi je ka da igran prvenstvo doma. Usput dajen zadnji koš na utakmici. Ispostavilo se zadnji prije raspada te generacije. Bilo je neobično bez Dražena, ali već smo pokupili od njega ono šta je tribalo. Da ga se dotaknen još jedan put. Ljudi ne razumiju zbog čega je on bija to šta je bija. I ne mogu jer samo mi šta smo radili s njime znamo pravu vrijednost. To šta je on zna dat 30,40,50 je najmanje bitno. Košarka je timski sport i pojedinac nikad nije napravija ništa veliko bez ekipe. On je nas naučija radit i sebi stvorija tim. Svaka čast trenerima ali kad ti neko od starijih i poznatijih pokaže na terenu kako se radi onda to slijediš bez pogovora. Jer ako može najveća zvijezda onda moran i ja. I ne samo to. Ponašanje van terena, glad za pobjedon, glad za bit najbolji, način na koji je dolazija uvik spreman, nikad ne ukrast centimetar ili ponavljanje. Dapače, dodat priko trenerovog. Uvik trenirat 100%. Nikad priko one stvari. I kad je sve već u životu napravija, uspija u NBA, nije smanjija rad nego se iz godine u godinu dokaziva. To može samo luda glava i to je ono šta ga je činilo zvijezdon. Nazalost tih stvari nema na YouTube pa ih triba pričat opet i opet.